becilijans

Upoznali smo se jednog davnog, hladnog marta. Pričala mi je drugarica o tebi. Tada sam bila u nekom čudnom stanju, ni sama sada ne mogu da se setim kakve su me to brige morile, ali znam da si mi u jednoj, vrlo nezgodnoj situaciji, pomogao. U stvari, da budem iskrena, ti si mi samo rekao kako da sama dođem do rešenja.

Te godine umrla je moja mama, ubrzo sam se nasla u kancelariji suda, na ostavinskoj raspravi, zatečena testamentom koji je ona ostavila u bifeu dnevne sobe. Saznanje da je moja majka ostavila testament, a ja sam jedinica, probudilo je u meni tada bezbroj pitanja: da li postoji još neko osim mene, zar nije govorila da sve što su stekli ona i tata pripada meni, i da je zbog mene……. ? …i tako. Da ne duzim, ne mogu to opet da vracam u sećanje. Jedno je sigurno: tebe sam upoznala…

View original post 152 more words

Advertisements

becilijans

Upoznali smo se jednog davnog, hladnog marta. Pričala mi je drugarica o tebi. Tada sam bila u nekom čudnom stanju, ni sama sada ne mogu da se setim kakve su me to brige morile, ali znam da si mi u jednoj, vrlo nezgodnoj situaciji, pomogao. U stvari, da budem iskrena, ti si mi samo rekao kako da sama dođem do rešenja.

Te godine umrla je moja mama, ubrzo sam se nasla u kancelariji suda, na ostavinskoj raspravi, zatečena testamentom koji je ona ostavila u bifeu dnevne sobe. Saznanje da je moja majka ostavila testament, a ja sam jedinica, probudilo je u meni tada bezbroj pitanja: da li postoji još neko osim mene, zar nije govorila da sve što su stekli ona i tata pripada meni, i da je zbog mene……. ? …i tako. Da ne duzim, ne mogu to opet da vracam u sećanje. Jedno je sigurno: tebe sam upoznala…

View original post 152 more words

Pomisao…

СликаDanas sam nekako pometena,ili bolje rečeno osećam neku čudnu tugu.Stvarnost me sve više zbunjuje,kao da ne pripadam tu,kao da treba nešto da se promeni,a ja još uvek ne znam kako i šta. Biti prosvetni radnik je izuzetno lep,human,kreativan posao,tako sam mislila do nedavno,i stvarno sam se svaki dan trudila i radila sve što mogu,bez očekivanja,bez straha,sa puno entuzijazma i ljubavi.Danas kao da mi ponestaje snage,kao da nisam spremna,kao da ronim u dubinu,tražeći reči,tražeći inspiraciju,snagu da izdržim 45 minuta -čas.To je po meni strašno.Jer sam uvek umela da i od časa koji ne ide tokom koji sam planirala da učinim čas koji je dobar,da učenici izađu iz učionice srećni.Sada mi to izuzetno teško pada, uhvatila sam sebe da bih plakala posle nekog časa,osećam se kao u nekom vakumu,nekom mračnom mestu i sve se to ponavlja iz dana u dan,sve je kao privid.

U poslednje vreme ,čini mi se ,da se svi mi igramo škole.Tu je problem,moj.Nikada se nisam ni kao mala igrala sa drugaricama škole,nisam tada ni slutila da ću biti ovo što sam sada.Kada sam počela,bilo je turbulentno, bilo je ponekad teško, ali bilo je nekako drugačije,jasnije ko je ko, ko je tu učenik a ko profesor.Retko su se čule psovke, retko se dešavalo da je meni više stalo do nečije ocene .Na časovima smo razgovarali, radili ,smejali se učili.Nekima je bilo teško,nekima lako ali svi smo se nekako zajedno borili za znanje, za pozitivan stav u životu,za budućnost.

Danas to nekako izgleda kao cirkus,gde ja pokušavam svim znanjem,umećem,tehnikama,metodama,igrom,glumom privučem pažnju uspavanih učenika,publike,oni se ponekad probude,trepću svojim nevinim okicama,ako ih pitam obično kažu da nisu spremni,i izgleda mi kao da prvi put čuju nešto što smo radili danima.Nekada,sada je to često, ostavim ih da pričaju sami među sobom,to je još gore, shvatila sam da oni ni taj ,običan razgovor ne umeju da vode,mucaju,skraćuju reči koje se ne daju skratiti, koriste izraze koji su veoma čudni ,pogled im je negde u daljini,odsutan.Dosada,umor,nezadovoljstvo koje, na zalost ne umeju  da objasne,ni sebi, ni drugima.

Pismenost, čitanje, govor u punim rečenicama retko je primetan,to su pravi  rariteti.I što je još učestalije to je rečenica :”Šta će mi to u životu?”.Onda sam ja na to jedno vreme držala “slovo” o tome kako jezik čini svakog čoveka čovekom,kako je važno čitati ,jer tako proširujemo svoj vokabular,širimo svest o sebi i svetu oko nas.Ali ,vreme me je prešlo,ništa  od mog “slova”,pa se mi i dalje igramo škole,popunjavamo silne formulare,portfolija…..Kuda ide sve ovo,ne znam,sada još uvek,ali da je dobro ,nije.

MILE

Upoznali smo se jednog davnog, hladnog marta. Pričala mi je drugarica o tebi. Tada sam bila u nekom čudnom stanju, ni sama sada ne mogu da se setim kakve su me to brige morile, ali znam da si mi u jednoj, vrlo nezgodnoj situaciji, pomogao. U stvari, da budem iskrena, ti si mi samo rekao kako da sama dođem do rešenja.

Te godine umrla je moja mama, ubrzo sam se nasla u kancelariji suda, na ostavinskoj raspravi, zatečena testamentom koji je ona ostavila u bifeu dnevne sobe. Saznanje da je moja majka ostavila testament, a ja sam jedinica, probudilo je u meni tada bezbroj pitanja: da li postoji još neko osim mene, zar nije govorila da sve što su stekli ona i tata pripada meni, i da je zbog mene……. ? …i tako. Da ne duzim, ne mogu to opet da vracam u sećanje. Jedno je sigurno: tebe sam upoznala bas tada, u previranjima duše.

Tvoje plave oči, pune radosti i svetla su me gledale, to jest skenirale sve vreme dok sam sedela preko puta. Nisi me prekidao dok sam govorila, osećala sam samo toplinu koja je zračila iz tebe. Kada si progovorio, pričao si o nečemu za šta sam već tada imala osećaj da znam, samo kao da sam to saznanje negde sakrila od sebe same. Rekao si da ću znati kako da se postavim u datoj situaciji za dva do tri dana.Tako je i bilo. Kao da se tih dana nebo otvorilo, kao da sam dobila novu snagu, nov uvid. Mogla sam sve, drago mi je bilo što mogu da se sama izborim za svoje mesto pod Suncem, dostojanstveno, bez besa, bez suza….

Hvala ti za svaku reč, dodir, svaki savet, šalu, kritiku…. Sada si slobodan, svetlost je u tebi, i oko tebe. U mojim mislima ćeš biti do veka…..

Ugao gledista

Posmatram svet oko sebe i vidim neka draga i neka manje draga lica,ulice koje vise nisu iste kao pre nekoliko godina,odnose medju ljudima koji nisu ni nalik onima od pre mesec dana.Šta se dogodilo? 

Nisam sigurna da znam odgovor na postavljeno pitanje.Znam samo da sam sama od nedavno odlučila,sticajem nekih čudnih okolnosti da se ne brinem više toliko mnogo za sve i svakoga.Da ne primam k srcu sve što mi se dogadja ili kaže.Da uradim uvek sve što je u mojoj moći i da ne očekujem ,od nikoga ,a ni od sebe. Mogu vam reći da mi je u početku bilo teško da se nosim sa tim i takvim odlukama , ali sada ,mogu vam priznati da mi je lako ,osećam da mogu mnogo više da pružim sebi i drugima .Ono što se dogadja oko mene i u meni bude nekada lepo ,nekada ružno , ali shvatam da je sve to dobro za mene i prihvatam. Prihvatam svaku reč izkazanu , obradjujem ,uzimam je ili odbacujem.Ne ljutim se, istina je da se ipak malkice ljutim na svoju decu, ali i to će kažu stariji ,proći.Ne ljutim se onako kako sam se umela ljutiti na druge ,jer sada zaista znam da smo svi ovde po nekom zadatku, da smo  svi jedinstveni, originalni, da imamao slobodnu volju-pa eto mogu i da oprostim ,zaista oprostim, na šta sam ponosna.

Слика

Iz mog ugla

Negde duboko u sebi  sam znala da to osecanje mucnine,bola u telu nije dobro,jer znam da drugi ljudi imaju pravo da kazu, misle, osecaju onako  kako oni zele …Ipak odreagovala sam. Nisam trebala .Osoba X nije bila nikada deo mene i mog srca,ona je samo neko ko je  bio nekada davno, drag nekome meni bliskom.Zbog toga,samo zbog toga ,uvek se u meni javlja taj Kalimero,vice ~To je nepravda!….Bolelo me je tada saznanje da je nekome prijateljstvo jednako novac,da se ljubav prema prijatelju meri brojkama ili tacnije novcanicama,ali eto,bolelo je i proslo me je. Sada znam da sam ja tu a osoba X negde tamo i da svako ima svoje parce neba i da se nasi putevi nece vise ukrstiti.Oprostila sam sebi i njoj,drago mi je zbog toga ,bolje se osecam… Слика

Zivotno

Vreme neumitno prolazi…bila sam da prijavim Necu to jest promenu adrese zbog upisa u prvi razred….Moja mladja beba,nije vise maza mamina,vec djak prvak…Ne znam da li da se radujem ?Secam se da sam pre dve godine ,tek kada smo dobili poziv za upis postala svesna da Ilja postaje djak,moja prva beba…

Rastu deca,lica su im nekako drugacija,reci ,dodiri drugaciji…Postace sve drugacije,ugao gledanja ce se pomeriti za sve nas,a da li smo spremni ?Niko nas ne pita,i ako pita ,mi se pravimo da jesmo ,jer nema se vremena za razmisljanje.Zivot ide…Neka ga.Idemo i mi.

Uronicu i u ovaj izazov,sigurna u dobro,sigurna u sebe i one koji su mi dragi.

Bas svasta od mene….:)